I TO JE ŽIVOT...
Sta radite vi kada dodje vreme preispitivanja odluka koje ste nekad,nekom prilikom,donele u zivotu??Placete?Sedite same u „svoja cetiri zida“(koja zapravo i nemate)?Ili setate po gradu do besvesti ,posmatrajuci druge zene i razmisljajuci kakve zivote one vode?Da li dele vase muke?Imaju li mozda slicne probleme?Da li je nasminkana zato sto je srecna ili prikriva svoju nesrecu sminkom?Mozda mislite da je samo vama lose?Ili da bi vam na nekom drugom mestu bilo bolje?I razmisljate,razmisljate,razmisljate,i uporno razmisljate gde gresite?Sta to neka druga zena ima sto vi nemate?Pokusavate u ocaju da izvucete sve mudrosti izrecene,da isisate svu pamet ovog sveta jer mislite da ste glupe...?Ili prelazite sve navedeno u fazama..Polako jedno po jedno,dok sebe ili ne ubijete u pojam ili se ne izdignete toliko visoko da vam niko nista ne moze...
Budi me suncano oktobarsko jutro..Napolju je toplo za to doba godine...Cini se prolece...A meni nikad veca zima..Ne ustaje mi se iz kreveta..Ne otvaraju mi se oci..Smrdi mi nesto oko mene...Vracam film na brzinu...Deca su mi dovoljno velika,ne seru u pelene...Nisam prdnula...Ali smrad je ipak nepodnosljiv...Skoro sam generalno ocistila kucu...Ma osecam miris trulezi...Ne vredi...Ustajem,zanemarujem osecaj smrada..Setila sam se...Nisam vise u Srbiji...Sad zivim u Nemackoj..Zapad,zemlja zakona,hladnoce i discipline..Protezem se i nehajno rukom doticem svog bracnog partnera..On i dalje spava..Iza nas napeta noc verbalnog nasilja,svadje i uvreda..Teskom mukom pokusavam da obucem bacenu odecu koja je stajala pored kreveta,jer glava mi je teska od popijenih poslednjih zaliha bromazepama ponesenih za „ne daj Boze“..Sve leluja oko mene..Dolazim nekako sebi..Upristojila sam se kako bih sabrala snage i odvela dete u vrtic..Na vratima vrtica docekuje me nasmejana vaspitacica koja me je zabezeknuto pogledala i na losem engleskom pitala sto sam sva u crnom,da mi nije neko umro?Tek tad sam primetila da sam sva u crnom,verovatno sa podocnjacima do kolena,cupava,jer naravno nisam se ocesljala,a ni pogledala u ogledalo.Htedoh da kazem:Da ja sam umrla!Ali sam se samo nehajno iskezila izigravajuci neki jadan osmeh i pokazala rukom na glavu.. Saosecajno me je pogledala,nista vise nije komentarisala…Vracam se u „svoja cetiri zida“...Odzvanjaju mi reci mog partnera u glavi:Ti previse razmisljas!!!Ti si agresivna!!Opterecujes me!!Sve mora da je po tvom!!Ne vrti se sve oko tebe!!(verovatno prepoznajete repertoar)U glavi haos...Prezivljavam svadju ponovo kao „vec vidjeno“,Svaku rec ponovo merim,premeravam...I naravno opet razmisljam..Uzimam ZUTE STRANE,pokusavam da nadjem nekog psihoterapeuta kome se prezime zavrsava na IC..Nalazim..Nekako..Okrecem broj,javlja se sekretarica na tecnom nemackom..Predstavljam se i objasnjavam na losem nemackom da moram da razgovaram sa doktorom,da imam problem,ali da ne znam dovoljno dobro nemacki..Strogo ili se meni bar tako ucinilo rekla mi je:Izvolite,ja pricam jugoslovenski(ne,nije mi se ucinilo,nije rekla srpski)objasnite u cemu je vas problem?Tresu Vam se ruke?-pitala me je-Da,tresu mi se-rekla sam gotovo poslusno.Kakve jos simptome imate?-Agresivna sam-rekla sam jos poslusnije,kao da moj bracni partner moze da me cuje pa sam se uplasila da ne propustim nesto sto mi je rekao-Sacekajte momenat rekao je strogi glas-ja sam cekala jednako poslusno kao sto mi je i rekla.-Gospodjo,Vas termin je 24.januara,vidimo se tada imate adresu....Ajme koliko ludaka na zapadu i ja pametna medju njima??pocela sam od sve muke da se smejem...Uh,bar nisam jedina...
Opet razmisljam sta bih rekla psihijatru?Znate imam krizu identiteta...On ce mi verovatno objasniti da je to normalno..nalazim se u nepoznatoj zemlji ,medju nepoznatim ljudima,ciji jezik ne poznajem...bla,bla,bla...Dok on bude pricao, ja ga pola necu slusati(a da ne pricam o tome da dok dodje moj red da ce me verovatno moj bezobrazluk,agresivnost ili kako mi je ono vec rekao moj bracni partner sigurno proci)Verovatno necu imati zelju da mu objasnjavam da ja nemam tu vrstu krize identiteta...Eto pre neki dan osetila sam neke bolove i svrab ujedno „dole“(da izvinete)...uplasila sam se da mi raste kurac medju nogama,ali Bogu hvala nije,smo mi je urasla dlaka koju sam resila zalihom Flogocida koju sam donela iz Srbije..Necu imati snage da mu objasnjavam zasto sam sest godina u braku a tek pre par meseci sam dosla da zivim ovde...Necu imati snage da mu objasnjavam razliku u godinama mog partnera i mene...Moju tendenciju ka starijim muskarcima..Necu imati zelje da mu objasnjavam kakav sam sok dozivela kad sam dosla prvi put u stan mog partnera koji jel ,zivi na zapadu ali je istok,krizu i embargo doneo krajem devedesetih kad je dosao na zapad...Da kod njega kriza jos uvek traje..I kako vidim,sve veci izgledi su da iz krize nece ni izaci..Necu imati snage da se upustam u pricu da pored onih pet stvari ili koliko vec zaboravila sam,koja zena treba da ima(dama na ulici,domacica u kuci,kurva u krevetu,majka deci )ja imam jos bar dve tri vise(muskarac u kuci,radnik,stolar,moler i da vec ne nabrajam...)Kako da mu objasnim da vise razumevanja imam sa mojim petogodisnjim sinom kao i da moj petogodisnji sin ima razumevanja za mene,a da moj pedesetogodisnji bracni partner jos nije ni pokusao da me saslusa a kamoli razume..Ako bi i sabrala snage sve to da mu objasnim,sta ce mi on reci??Da ne mogu promeniti svet,da moram da mu se prilagodim,da moram da se pomirim sa cinjenicom da se neki ljudi jednostavno rode takvi...Da ne mogu svi biti ja..Da moram da se pomirim sa nekim stvarima u zivotu..Da moram da imam cilj!!!
Cilj!!!Zar da dozvolim sebi da od zapada vidim samo udoban krevet u nekoj dusevnoj bolnici??Ne,to necu dozvoliti...I dalje razmisljam...Sad mi se jutro vec cini nekako lepse...I taj nepodnosljiv smrad...Uf zar je opet prisutan...Ma navicicu se na njega...To je ustvari govno od mog bracnog partnera...
Zato drage moje dame,ne treba vam da se preispitujete,samo provtrite prostoriju da smrad ne predje na vas...